OSECANJA NAVIRU

Opet bujica pitanja, sa dozom osecanja naviru u svakoj sekundi... Ne uspevam da se odrzim na tlu... nekako nisam svoja... Lep i cudan osecaj...
Mada, zasto se opterecivati sta i kako? Jednostavno, proci ce... samo od sebe... Ja bi trebalo samo da se potrudim da dobar osecaj ostane 
Pa iako nastupe 'losiji' dani, izvadicu 'rezerve' da se nasmejem lepim trenucima 

Osmeh za danas, osmeh za juce i iskreno se nadam bice osmeha i za sutra! 

P.S. - Pa, iako se ponovo sretnemo negde, nekad, nekako... Nece zasigurno biti isto, jer, vezuje nas proslost, oblikuje danas a vodi sutra
Sad smo stariji, nadam se i pametniji, ako ne, barem drugaciji. Prihvaticemo sta god da nam se ponudi, trezvene glave, mozda sa malom dozom krivice, sebicnosti i drugacijeg pogleda. Ne nisam se samo ja promenila ... Promenuli ste se i Vi .

ZAPISANI PUTEVI

Ravnoteza nikad nece biti potpuna i zato ne valja sve vagati u odnosima, nego pratiti svoje emocije, razum i intuiciju.

Putevi se ne traze, oni su odavno pronadjeni. Treba samo izabrati pravi put, a to je bilo uvijek najteze. I kad mislimo da smo zakoracili na onaj pravi, sto vise hodamo po njemu vidimo da grijesimo, da nam izbor i nije bas najbolji. Shvatamo da je moglo mnogo bolje i lakse da putujemo kroz zivot. U vecini zivljenja mi tapkamo u mjestu, bojeci se da napravimo korak u stranu, u nepoznato. Mislimo da idemo naprijed, a ono se samo vrtimo u krug. Najgore je ako sami sebe uvjerimo da je to dobro za nas i da postoji samo izlaz koji mi izaberemo. A koliko puteva, toliko je i izlaza.. Da li uopste mozemo naci izlaz iz svoje koze, svoje tvrdoglavosti, nesvijesti, egoizma? Zivot nas je ubacio u masinu i borimo se za mjesto pod suncem. Pokusavamo da izaberemo ono sto volimo, a u stvari to nas neka veca sila vuce i pokazuje odavno zapisani put. Ko je jaci i svjesniji vise se odupire, ko nije, preda se vremenu, izabranom putu. Svako od nas je brojka koja se gura sa ostalim brojkama u nadi da ce biti izvucena na vrijeme i postati srecni dobitnik. Zivot je velika lutrija i svaki dan cekamo sta ce da nam se desi. Ne znamo sta nosi sutrasnji dan, a danas gutamo hljeb nasusni kako bi stekli dovoljno kalorija za sutra. I tako korak po korak idemo, i otkrivamo nepoznata polja, cijeli zivot se igrajuci asocijacija. Konacno rjesenje ne postoji! Da postoji odavno bi putevi izgubili smisao. Ja sam ispocetka stalno tragala za necim, lutala. Zadesila me sudbina koja mi je namijenjena. Vise ne tragam, cuvam energiju da je ne trosim uzalud. Pravim sama sebi pravila pa ih krsim. Ujedno sam sebi i sudac i optuzeni. Time mogu da spoznam zivot sa obje strane i utvrdim sta je u svijetu dobro a sta lose. Svakog dana skupljam cvrste dokaze da ne postoji savrsenstvo. Savrsenstvo je izmislio covjek u zelji da bude iznad ostalih ljudi i drugih bica, da vlada njima ili da lijeci svoje komplekse.

IMA JEDNA ZEMLJA -

Ima na Balkanu jedna zemlja, koja se graniči sama sa sobom. Gde žive najlepše žene, a natalitet opada. Gde ne zaposleni najviše rade, gde na najplodnijoj zemlji žive ljudi koji gladuju. Gde vozovi kasne po redu vožnje. Gde svi igraju fudbal, a pobeđuju u vaterpolu, košarci, rukometu ili odbojci. Gde svi žure na posao, a niko ne stiže na vreme. Gde osmočasovno radno vreme traje dvanaest sati. Gde j

e zdravstvo besplatno, a lečenje skupo. Gde su novinari slobodni da napišu šta god im se naredi. Gde je svetska kriza dobila državljanstvo. Gde su javne nabavke tajne, a državne tajne javne. Gde se ratovi nikad ne završavaju. Gde se istorija ponavlja svaki dan. Gde su najbogatiji oni koji nikad nisu radili. Gde je strana valuta uzeta za domaću. Gde ljudi slave slavu, a psuju Boga. Gde pametne zbog nerazumevanja proglašavaju ludacima, a ludake sposobnima. Gde nepismeni pišu istoriju. Gde su zakoni nezakoniti, a anarhija normalno stanje. Gde vlast prezire građane kao neželjene svedoke. Gde se živi od budućnosti, jer na sadašnjost nemaju pravo. Gde se svako svakome smeška, a niko nikome ne želi dobro. Gde sudski postupci traju duže od života. Gde su samo poplave način navodnjavanja zemljišta. Gde prizivaju diktatora, a demokratiju smatraju porezom na budale. Gde smatraju da će zemlja više napredovati ako što više nazaduje. Gde nisi normalan, ako ne poludiš. Gde živiš samo zato da bi umro. Gde je vreme beskonačno, a glupost besmrtna...

NAKON SVEGA

Naposletku i nakon svega ,pisuci neke nove redove istovremeno secam se nekih davnih redova,nekih dalekih slika i mastanja.Proslo je trideset godina od onda ,ali je vreme upisalo svoj neizbrisivi trag.U jednom momentu smo se nasli pred hrpom neartikulisanih osecanja.Da nije ovih susreta generacija ,jer smo daleko jedni od drugih ne bi mogli ta osecanja podeliti,uporediti i zajedno ih nedati zaboravu.Jer zaboraviti ih,bilo bi isto kao da tu etapu nismo ni presli.A na posletku...To bi znacilo da smo sve nas stavili u stranu, da smo zaboravili nasa ludovanja u mladosti,prvih tezih poraza,prvih jacih pobeda,prvih ljubavi...To znaci da u zivotu kasnije se ne bi mogli osvrnuti iza sebe, jer tada ne bi videli nista. I sada ja tu kao nesto pisem,kao imam nesto pametno da kazem.Zao mi je,nemam nista pametno da vam kazem,nikad i nisam.Ali pokusavam i zelim da probudim vasa osecanja sad kada su nam najpotrebnija, sada kada nismo zajedno.Pokusavam da Vam malo pomognem da se setite.Pa probajte sada,setite se prvog,drugog,treceg i tako redom.Naposletku secanje je to sto nam jedino ostaje,samo je ono jedino sto ce nam se jednog dana jedino vratiti.

MOJE ILUZIJE-CITAT*** B.MILJKOVIC

"Ja te samo želim, ali ničemu se ne nadam da ne bih patio, jer "svi se ljudi razočaravaju u svojim nadama, varaju u svojim očekivanjima". Ja se ne nadam pa se zato neću ni prevariti, neću gorčinom govoriti : živeh u zabludi.
I želja je iluzija, ali želja bez nade, ovakva kakva je u meni, to je iluzija bliže stvarnosti no iluziji; iluzija koja pomaže čoveku da se u stvarnosti održi, a ne da se od nje ogradi.
Moje iluzije su jače, postojanije, no sama stvarnost.
Zašto ne učinis da ili prestanem da sanjam ili da mi san postane življi? Učini, ja Te molim..."

(B.Miljković)

BICU TU

Kad se osetis podeljen izmedju jave i sna 
i kad te ruka bola povuce do samog dna... 
Zaviri kroz prozor srca, tamo cu biti ja 
Moj osmeh sacuvan negde u kutku tvog secanja... 

Kada ti poslednja neznost odluta s dlanova... 
Kad shvatis neizvesnost svih svojih planova, 
poslusaj muziku jutra al' ne misli puno na nas, 
poslusaj jecaje vetra... na tren ces cuti moj glas. 

Kada ti slane kapi kise skliznu niz obraze... 
Kad samom sebi priznas sve svoje poraze... 
Kad te samoca slomi i tuga ti u dusu kroci, 
pogledaj u ogledalo sudbine i videces moje oci. 

Kad shvatis da je za sve daljine sveta potreban jedan korak... 
Kad ti se zivot bez mene ucini bezvredan i gorak.. 
Skloni paucinu zaborava sa naseg neba u snu, 
zatvori oci, zaustavi vreme.. videces, bicu tu.                                                                                                                 NEPOZNATI AUTOR

SVI PUTEVI VODE DO ISTOG CILJA

Zasto nismo mogli znati daleko ranije sto ce biti danas, da krenemo drugim putem..pitamo li se svi ponekad u onim casovima nijemog susretanja sa samim sobom kad sebi  dugujemo objasnjenja, opravdanja i more besmislenih razloga.
Svi putevi ma sto mi mislili i govorili o tome,  vode na iste ciljeve. 
Sta li je u nama prevagnulo da krenemo putem kojim smo krenuli i zivimo zivot kakav smo odabrali.
Bila je dovoljna samo jedna malena vizija, najmanji prozor u sadasnjost i ja bih sve dugacije, i svi bi sve drugacije.. da, sve bi covjek drugacije i bilo bi sve isto. Zeleli bi opet neki drugi put, neki drugi posao i drugi zivot.
Ponekad razmisljam da nikad nije kasno odluciti se i uraditi ono sto mislimo da je bolje od onoga sto sada jeste,samo.. 
covjek koji je stigao na jedan ma kakav cilj vec je umoran za novi pocetak za kojeg tko zna gdje vodi, a vodi mozda cak i na mjesto gdje bi smo sjeli i pozeljeli zivot kojeg upravo sad imamo i zivimo. 
Zelje? Nekad je nas uspeh u tome da se nisu ostvarile sve zelje koje smo imali.

PODSECANJA

Svako od nas, je sanjao decije snove.Setite se onog čuvenog pitanja:

-Šta želiš da budeš kad porasteš?

I tada bi započela igra od sitnih kamenčića,vlati trave, nejakih stabljičica cveća,pa do ušuškanih ćoškova ormara…

Uz nespretno oponašanje odraslih,sačuvani su dečiji snovi.

Uvek je bila prisutna ona mala pretnja,neozbiljno prihvaćena:

-Videćete kad porastem,pokazaću VAM SVIMA!

Neko se tada nasmejao,prećutao…Ubrzo neosetno nestaše . Sad su prisutne reči:

-U moje vreme bilo je to ovako…

Zaboravilo se,a zna se povratka nema.Može se malčice uživati u podsećanjima.

STRAH OD ONOG SUTRA

Prisecala sam tako, svojih decijih nestasluka,prvih skolskih dana, svojih drugara,prvog zaljubljivanja i onoga svega sto je nakon toga usledelo.Izmedju ostalog, razmisljala sam i o svojim strahovima kroz dosadasnji period zivota,i uhvatih sebe da se sad navise plasim onoga sto sledi tj.onoga sto nose godine koje dolaze.Pomalo se zabrinuh za sebe.                                                                                                           Pomalo sam se zabrinula za sebe danas. Uhvatila sam svoje misli kako se gomilaju negde u potsvesti i spremaju se da dignu paniku: Promene, promene, promene! . . . Počela sam da se bojim promena. Ne znam da li to dolazi sa godinama. Možda, što sam starija, sve više počinjem da sagledavam i posledice svojih postupaka, pre nego što ih uopšte počnem izvršavati. Pre to nisam radila. Pre je bilo da još ni ne izgovorim HOP a već sam skočila! A sad počinjem da se menjam. . .



Nikad nisam volela matematiku sad je volim još manje! Pa, zar njena teorija da mi upravlja emocijama?! Grozno. A što je najgore, uopšte ne znam ni motiv ni povod tom strahu. Svi ostali moji strahovi su objašnjivi. Na primer, bojim se struje. Razlog: pa, jednom me je malko otresla. Bojim se pauka. Razlog: jednom me je ujeo neki otrovni…

A što sam počela da se bojim da menjam stvari i njihov poredak u svom životu. . . E, to stvarno ne znam. A upravo od tog neznanja me hvata još veći strah.                                     

PITANJA IZ DJACKIH LEKSIKONA na koja smo mi 80-tih god. odgovarali

Svi se sećamo onih starih đačkih leksikona u koje smo se svi upisivali.

1. Ime ili nadimak 

2. Godište...ili horoskopski znak 

3. Gde ziviš

4. Boja očiju

5.. Kosa ( boja, dužina )
6. Visina / težina

7..Imate li simpatiju

8. Omiljena odeća

9. Omiljeno jelo

10. Omiljeno piće

11. Omiljeni slatkiš

12. Omiljena boja

13. Omiljeni parfem

14. Omiljena životinja

15. Kućni ljubimac 
16. Hobi 

17. Vrsta muzike koju volite 

18. Filmovi koje volite

19. Omiljeni grad ili gradovi ? 

20. Koje bi zemlje voleli da posetite? 

21. Posao koji biste voleli da radite 

22. Da li ste emotivni ? 

23. Šta vas najviše opušta ? 

24. Šta vas najvise ljuti ? 

25. Vrlina koju cenite 

26. Šta najvise cenite kod sebe ? 

27. Šta biste promenili kod sebe ? 

28. Jeste li zaljubljive prirode ? 

29. Čega se najviše bojite ? 

30. Šta je ono najbitnije sto mora imati vaša simpatija 

31. Vas potpis

32.Koju knjigu i pisce volite ? 

33.. Volite li da flertujete? 

34. Jeste li ljubomorni ? 

35.Napisi nesto lepo za kraj

Pozivam i sve one koji rado posećuju ovu grupu da naprave leksikon i da odgovore na moja pitanja, i da se svi zajedno vratimo malo u one skolske dane koje tesko ko moze od nas da zaboravi.

LEKSIKONI

Na scenu stupa LEKSIKON.                                                                                                                         Sveska koje se nebi posramio ni Srpski leksikografski zavod. Toliko su te sveske sa gomilom pitanja na koja vam je prijatelj,poznanik ili simpatija trebala odgovoriti bile natrpane kljucnim pitanjima iz kulture, umetnosti i dakako privatnog zivota.PPonekad i sa stotinjak pitanja koja su isla od" koji ti je najdrazi pevac?" preko"koja ti je omiljena boja?" do naravno poente citavog mukotrpnog procesa ispunjavanja"ko ti je simpatija?"                                                                                                                                               Na jednoj od stranica trebalo je zalepiti slicicu omiljene zvezde,a na kraju obavezno stajao zahtev za "svojerucni potpis"sto je valjda jedina upotreba reci "svoje" koju su tadasnji dvanaesto-trinaestogodisnjaci imali.                                                                                                                                                           Leksikon nije se davao ,bilo kome. To je znacilo da osoba kojoj ga dajete nesto predstavlja da vam se svidja ili sto bi sad ovi mladji narastaji rekli "cool ". U vec standardnoj hijerarhiji razreda ispunjavanje leksikona je funkcionisalo kao javna demonstracija na temu ko je luzer, a ko faca .                                       Dok nostalgicno brisemo prasinu s"ukoricenih poruka svojih davnih prijatelja koji su obozavali Michaela Jaksona i Samanthu Fox parafraziram legendarnu spomenarsku : Pao macak s"mosta za pop ikonu dosta.

SPOMENARI

SECATE LI SE SPOMENARA? Ja setih...pa da i Vas podsetim. Prije nego smo poceli maltretirati svoje prijatelje facebook virtuelnim cvecem,poljubcima i slicicama Zivotinjskog carstva,u vremenu pre PC-ja i chatova, social networking tehnike su se uglavnom sastojale od jedne tvrdo ukoricene sveske .Za neke je to bio SPOMENAR a za druge LEKSIKON. Naravno oni nadobudniji su imali obe. Spomenari su bili ukrasene sveske praznih listova koje smo davali prijateljima da ih ispune nekom kreacijom,slikama,recima koje su bile samo za vlasnika spomenara. Tako da kada jednom zadjemo u godine srusenih snova ,slomljenih iluzija otvorite svoj sponenar i setite se ,kako je zivot nekad bio ruzicast, kako je sve bilo oduvek i zauvek, kako su simpatije i prijateljstva bili ukraseni gomilom leptirica i cvetica upucenih upravo nama. Navedimo samo neke od hitova>U srcu sam te zakljucala ,ne mozes izaci,a kljucic sam izgubila,ne mogu ga naci. Ili ''Ljubav je jaka al nije za djaka ,za djaka je celi svet kad dobije 5''. Bilo kako bilo,spomenari su ipak bili romanticni. SECATE LI SE VI NEKIH HITOVA IZ SPOMENARA ? PODELITE IH SAMNOM !!!

SVI MI IMAMO PRAVO NA NEKE SVOJE TISINE

Svi mi imamo pravo na neke svoje tisine,na neke svoje neiceljene rane na neke svoje patnje i  na neki svoj tihi i nemi mir.Postoje neke stvari o kojima se cuti.O kojima se neprica nikom. I neke o kojima se prica.I neke o kojima se prica samo sa prijateljima.                                               Znas duboko sam uverena da je tvoja i moja citava nesreca u tome sto smo se rodili na pogresnim mestima.Da smo kojim slucajem svet ugledali na drugoj strani svemira sve bi bilo drugacije.Sve ovozemaljske patnje bi nam bile daleke i svi problemi nepoznati i tudji.                   Eh...da smo se rodili na srecnijem mestu,srecnijoj zemlji, u srecnije vreme...                                 Na to nemozemo uticati,niti se to da promeniti.Mozemo jedino iz sveg srca da se trudimo da pronadjemo one naizgled male i beznacajne sitnice koje boje zivot neznim tonovima i uz koje ce nam mozda biti lepse i lakse da prezivimo ovo malo sto nam jos ostalo da odzivimo...                   Veruj mi...Tako mora biti...                                                                                                                       Ponekad mi se cini da je svo blago ovog sveta zakopano negde gde ga niko sa ovozemaljskih prostora nece moci pronaci.Ali nije,veruj da nije.To blago je u nama i niko nam ga nikad nece  zacarati.Zato sto je u srcu -a taj put nije za svakoga prohodan.                                                          Znas ,kad god ti pricam o sreci osetim se pomalo nesrecnom-valjda shvatim da je sreca o kojoj sanjam tako nedostizna...                                                                                                                         Nezaboravi-uvek postoji neko ko te ceka na kraju puta..Na kraju dana,na kraju svega. Uvek...  Uvek postoji neko ko te voli bas takvog kakav jesi,ko te bas takvog prima,kome si bas takav drag...                                                                                                                                                            Eee...zlato moje-cini mi se nocas-umrecu od secanja.                                                                            A volela bih stobom vecnost da podelim ,mozda cak i vise od toga...malo parcence raja.Da odmorim malo dusu.                                                                                                                                   Cesto nam se cini -lavirint ,nema kraja.                                                                                                                   Videces mili,i ovo ce proci...                                                                                                                                                    Svako ima nekog ,koga nema.                                                                                                                                                                                                                               Tvoja a nisam tvoja!!!                                           Znas ti  ko sam... dovoljno je

PISMO ZA TEBE VIDJENO MOJIM OCIMA

UMJESTO OPROŠTAJA

Reci onima koje budesh volio poslije mene da su ochi tvoje vec jednom osvojile svijet. I ruke da su tvoje rastvorile okean, podijelivshi ga na dva dijela.

Onima koji te budu ljubili u nocima bez sna, ispripovijedaj: ja vec prodjoh zemljom u kojoj nasta potop. I vidjeh lice utopljenika. Tijelo mu bijashe poput chigre vitko. Ali srce njegovo bijashe lomacha.

Prichaj onima koji te budu slushali, o izvoru gubavih. O logu u kojem ostadosmo nejach. O planinama na koje se uspinju mnogi, a chije vrhove gledaju tek izabrani. O cvijecu, prichaj, koje zasadismo u gudurama skrivenim. Istom, kako veliko je i okrutno disanje zemlje. I o tome kako je uzaludno prkositi samoci trava.

Intenzivno razmišljam kada smo i zashto prestali vjerovati u bajke? 

Ako ti jednom opet, u nocima balzaha, lahor ledeni probudi misao sjetnu, ne sumnjaj: bicu tvoja sve dok me bude makar bilo u obrisima tvoje sjene

ZABORAVLJENA RUKOM ISPISANA PISMA-izvor casopis Politika

„Nadam se da ću te ponovo zagrliti i prekriti te sa milion poljubaca, žarkih kao sunce ekvatora” (Napoleon supruzi Žozefini )

Da li se uopšte sećate kada ste poslednji put napisali ljubavno pismo? Danas, kada u međuljudskim odnosima vladaju „suvi“ SMS-ovii mejlovi, postoji li uopšte potreba za strastvenim, očajničkim, nežnim, anđeoskim i potresnim ljubavnim pismima? U potrazi za potvrdnim odgovorom, možda nije dovoljno samo konstatovati da poštari imaju sve manje posla, već treba dodati opasku da savremenim elektronskim dijalozima nedostaje ritual užurbanog otvaranja koverata, laganog dodira hartije koja ponekad miriše, vraćanja pisma u originalni omot (posle čitanja) i njegovog pripajanja ostalim ljubavnim „trofejima“ kolekcije, koja, na kraju, obično završi na dnu neke fioke.

Iako vlada mišljenje da je ljubavno pismo „mrtvo“, u vremenu koje je pred nama postoji nada da će se ono ponovo vratiti u modu. Kada „napolju“ zavlada kriza, ponekad se dešavaju čudne stvari. Počinje da se pridaje više važnosti onome što se ne plaća i tada se u osećanjima obično pronalazi sigurno sklonište. Ponovo se otkrivaju prave, u svakodnevnoj žurbi zaboravljene, vrednosti: prijatelji, ljubav i vreme koje najzad „trošimo“ na sebe. U ovoj neočekivanoj situaciji možda će nekome iznenada pasti na pamet „suluda“ ideja (ili preovladati nostalgija) da napiše jedno pismo, i to ljubavno. Evo neka od ljubavnih pisama Velikana  Plinija Mlađeg, Bajrona, Flobera, Marka Tvena, Darvina... Puna vatrenih izjava, čežnjivih zahteva, ali i pretnji.                                                                  "Bože, kako si mi se ucinila lepom, one nedjelje, u ljubicastoj haljini. Oh, kako si snažno pogodila sva moja maštanja! Zašto si toliko tražila da ti kažem ono što sam hteo da ti izrazim samo pogledom? Misli te vrste gube rijecima. Htio bi da predam iz duše u dušu plamenima jedan pogled! A sada, moja obožavna, ma što ti pisao gonjen vremenom tužan ili veseo, znaj da u mojoj duši postoji beskrajna ljubav, da ti ispunjavaš moje srce i moj život, da ništa nece izmjeniti tu ljubav iako je uvijek dobro ne izrazim; da ce cvjetati sve ljepša, novija, ljupkija, jer je to prava ljubav a istinska ljubav stalno raste. Ti si moja snaga, ti to vidiš."

ZABORAVLJENA RUKOM ISPISANA PISMA

Izumire moć pisma koje ima dušu, odslikanu načinom ispisivanja svakog slova, veličinom razmaka između redova, formatiranjem margina, načinom potpisivanja, pečatiranja, izbora boje, koverte i brojnim drugim simbolima. Svetom lete, a da im krila ne vide, neka drugačija pisma uskraćena za raskoš intime onih bivših, obogaćena novim kvalitetom koji se pričinjava kao nesamerljiv i neuporediv korak napred. Korak, da. Ali, ka čemu?       Uvek dobijem neverovatnu inspiraciju, kad pomislim na Tebe. Kad tako ceznem mogao bih da pisem satima, danima, godinama.

Zelim te, zelim u svakom trenutku mog praznog i bezsmislenog zivota.
Iako sam svestan da nikada necu moci da Ti pridjem na blize od dva koraka u prolazu, iako znam da nikada necu pomirisati tvoju kozu, da nikada necu osetiti slatke usne tvoje na svom vratu.

Ipak mastam, ipak pisem.....

a tako bih Te voleo zagrliti oko struka, neznog, uzanog, da ti dodirnem svaki predalj tela, prislonim usne na nadlanicu, da poljubim Ti prelepe prstice.

Pisem, sanjarim i uzdisem ...misli me obaraju..
Uh, kako bih zeleo da je samo moja....Da je moja i Bozija...U meni ima toliko ljubavi prema njoj, da bih mogao da je volim bar dvesta godina vise.... Imala bi ljubavi, dovoljno da moze njom da se hrani...

A za osmeh, njen, da za osmeh njen...
koji izgleda kao sunce u smiraj dana, uvek siri neki mir i pozitivnu energiju na sve oko sebe.....da, ja bih isao do pakla i nazad

Vrativsi se iz misli prokapale su mi kapi suza na dlan. Svaku suzu sam pokupio prstima i zelim tebi u srce staviti... da osetis sve sto se skriva iza mojih muskih vrelih suza.

Koji san, koja slova, koji dan kad znam da ne mogu da Te imam

..... Nikad                                                                                                         

MIROSLAV MIKA ANTIC- SENKA

Senka

Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš.
Ma bili svetovi crni, il beli,
ma bili putevi hladni, il vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronadješ sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.
Il crkneš, ako crći treba

zbog svega što smo najlepše hteli.

REKAO SI DA OSTANEM ISTA

Rekao si da ostanem ista, da se ne menjam. Nisi shvatio, zar ne? Samo s tobom sam bila takva, samo kada sam s tobom imam taj osmeh i taj sjaj u očima, tu toplinu u grudima i tu snagu. Ogromnu snagu kojom sam mogla prevazići svaku prepreku, samo kad sam s tobom. To nikad nećeš znati jer, pre nego što si otišao, naučio si me jedno, a to je glumiti. Mogu ti reći da mi dobro ide, ipak sam učila od najboljeg. Svi su poverovali u osmeh, snagu, sreću... ali odalo me jedno... nema više onog sjaja u očima."

KADA BI SE SRELI

I kad bi se sreli nakon toliko vremena, nebi te ispitivala zašto se nisi javljao, zašto nisi odgovarao na poruke, nebi te čak ni pitala de si bio do sad... nebi ti ni rekla da si zakasnio, jer za tebe moje srce ne otkucava sekunde, minute, sate, dane, ni mesece... ono samo čeka da dođeš i da nastavi dalje kucati, jer je zastalo zadnji put kad sam te čula i videla.„

PITATE ME KAKO SAM

Raširila bih ti ruke… Onako kako samo deca to umeju… Al’ ti ne vidiš to dete u meni… Vidiš samo obrise i oblike žene koja jesam.

I volela bih te. Čistog srca. Takvog kakav si. Sa svim tvojim vrlinam i manama. I sa svim prostim i prosto proširenim rečenicama s kojima se ta ljubav može opisati. Ili prećutati.

Mada, ćutim ja i sada. I pišem ti besne mejlove i romantične poruke… Al’ u mislima. U glavi. U marginama svesti ih čuvam k’o draftove za članke i tekstove. I pišem postove na ovom blogu, koji ti ne čitaš. A i da čitaš, ne bi shvatio da su za tebe.

.Znaš, ja bih te rado gledala dok spavaš. Dok teško dišeš umoran, il’ prehlađen. I ponudila bih ti grudi umesto jastuka. Ja, ovako sitna i krhka, pustila bih te da nasloniš glavu i zaspiš…samo kad bi me našao, i pustio. I ne bih se mrdnula celu noć – sve zarad tvog mirnog sna. Jedna takva besana noć bi me odmorila od svih ovih noći tokom kojih se prevrćem i okrećem budna misleći gde si i s kim si, i u kom svetu živiš, kad te već nema u mom…

Uklapaš se u sve moguće stereoptipe o muškarcima. I prihvatam te takog kakav jesi. Al’ problem je što i ti mene vidiš samo kao jednu od mnogih žena. Ne vidiš me kao onu jednu, jedinstvenu…samo tvoju. A jesam tvoja. Hteo ti to ili ne. Tvoja sam cela.

Ne znam ni koju muziku voliš…. I tužno mi je to. I ni ti ne znaš koje pesme meni teraju suze na oči, niti uz koje bih želela da vodim ljubav. A volela bih da neka od njih ide tiho dok me uzimaš i vidiš baš onakvu kakva jesam. Tvoja. Gola. Ogoljena do srži, do kosti, do srca.

I da ti još samo kažem da si kreten. Al’ ako te teši – ja sam još veći kreten od tebe, jer sve ovo pišem ovde, gde znam da nećeš pročitati, umesto da ti kažem, pa gde pukne.

 A znam , ono što nemaš, ne možeš ni da izgubiš. Jbg.

KRIZNE GODINE- MOMA KAPOR

U moje vreme, dok još nije bio pronađen pubertet, nismo ni znali da smo u kriznim godinama. Stiskali smo prstima prištiće po licu i mazali kosu brilijantinom.
Fotografije golih dama bile su prava retkost i mogle su se videti jedino u knjizi doktora Aleksandra Kostića Polni život, u kojoj su jedan bezlični muškarac i jedna razbludna gospođa isprobavali čudne gimnastičke poze, potpuno ravnodušnih lica.

U moje vreme, seks je bio čista propaganda, mada smo svi pomalo lagali kako već posedujemo neka iskustva. Ko je već spavao sa nekom devojkom, bio je najslavnija ličnost u čitavoj gimnaziji. Možda smo se i osećali pomalo neobično, ali niko nije smeo da prizna da je u pubertetu, a još manje su to primećivali naši roditelji, kojima je bilo glavno da smo siti i obuveni. U moje vreme, dakle, pubertet još nije bio pronađen.

Na jednog mog prijatelja, Dalmatinca, vikao je otac:
“Ćaća, ne moj vikat’ na mene! Ja san u pubertetu…!
“Budi di oćeš – odgovorio je otac – samo da si mi do deset uri doma!”
Danas dečaci i devojčice izlaze iz kuća u to vreme.

Da me pitate kako sam preživeo pubertet i ostao zdrav i čitav, zaista vam ne bih umeo objasniti. Danas je lako biti u pubertetu. Prema deci u tom prelaznom periodu ponašamo se na naučnoj bazi, kao prema malim pacijentima. Svi se brinu da im ne ostanu traume. Psssst! On je u pubertetu! Još malo i dečacima će se na lekarski recept dodeljivati prve ženske, a tom svečanom činu verovatno će prisustvovati oba roditelja i dežurni psiholog. Pa opet, nikad više gej populacije.

U moje vreme, dok još nije bio pronađen klimakterijum, žene u izvesnim godinama mislile su da ih glava boli zbog premorenosti. Jesu li naše bake iznenada menjale frizuru i navlačile prozirne spavačice da ponovo privuku svoga muža, koji je počeo da zapostavlja bračne dužnosti? Danas, kad svako broji orgazme, pitam se da li je ikada moj deda pitao moju baku da li joj je bilo lepo?
“Je li ti bilo lepo?”
Gospode!
Da su uopšte odlazili na letovanje, da li bi baba i deda išli odvojeno, radi osveženja braka, kako to danas novine savetuju? Ko zna, možda bi im brak u tom slučaju bio mnogo skladniji i trajao znatno duže, a ne samo pedeset i šest godina?
U moje vreme, dok reč seks nije bila pronađena, ljudi su se voleli potpuno diletantski. Nije bilo nikoga da im pokaže erogene zone, niti da im odredi bioritam.
Dobri smo i ovakvi kakvi smo, kako smo amaterski dolazili na svet!
U moje vreme, ko je imao kupatilo, svađao se u kupatilu – ko nije, nije se ni svađao! Ćutao je i trpeo!
U moje vreme, nikome nije padalo na pamet da ima pritisak. Pitam se da li su ga ljudi, u moje vreme, uopšte imali, ili je pronađen tek kasnije.
I kako smo, uopšte, živeli u moje vreme a da ništa nismo znali o kretanju anticiklona nad severozapadnom Evropom, niti o vlažnosti vazduha, brzini vetra, vodostaju na rekama i temperaturi, da ne govorim o izgledima za naredni vikend?
Mada volim svoje vreme, nikada se ne bih vratio u njega. Danas se mnogo lakše živi. Ali umire se isto tako teško kao i u moje vreme.

CITAT- MOME KAPORA PRIJATELJI

Godina je sve više – prijatelja sve manje. Prijatelji se gube tako što ih ukradu žene (poslednji put smo ih videli na momačkoj večeri), krade ih posao, kradu ih godine, vreme, krade ih smrt, kradu ih neke druge, strane zemlje, kradu ih nam njihova deca,
njihovo ime u novinama, njihovo lice na televiziji, kradu ih nam naše reči o njima koje su čuli od trećih prijatelja. Održavamo panično neka klimava prijateljstva, krijući sopstvenu slabost i strah da ostanemo sami. Najveći broj naših prijateljstava su neka vrsta bednog sporazuma sa savešću, bekstvo od samoće. Kako samo zavidim prijateljstvima starim pedeset godina! Koliko je samo bilo potrebno ljubavi, strpljenja, mirenja sa greškama, pristajanja na slabost; koliko lukavstva da se godinama krade vreme od posla, od ambicija, od porodice i poslepodnevnog sna – koliko mnogo
razumevanja da se održi ta slabašna, krhka biljka prijateljstva između dva starca što se duže od jednog ljudskog veka nalaze u “Mažestiku”, u podne, posle svih dobrih i loših godina! Dva starca u “Mažestiku”, u podne – dva preko noći ostarela dečaka što poznaju neke samo njima znane prolaze kroz zabranjene kapije kojih više nema, rupe u tarabi, i tajanstvene tunele u iščezlim vrtovima, sada posle svega i druže se svakoga dana u podne: jedanput kafu plaća jedan, drugi put – drugi. Zanimljivo, za kraj nekog prijateljstva uvek okrivljujemo druge, nikad sebe. Retko ko od nas pomisli za sebe da ima možda tešku narav ili sklonost ka novim prijateljstvima. Što se mene tiče, stari prijatelji su mi prave dragocenosti u životu. Naravno, kao i ostali, sklapam nova poznanstva ali više od svega čuvam prijateljstva sa onima koji me pamte dok sam još imao tamnu kosu i bio sklon ludorijama.

Momo Kapor

1. 
   

POVRATAK U NAZAD

Krenula sam da koracam,da idem polako naprijed..Da idem tamo gdje je sve po mom..Krenula jesam, ali sam i stala..Boze vuce me nesto nazad..Tamo gdje sam i bila prije.Tamo gdje sve znam i svaki sljedeci svoj korak predvidjam..Krenula sam direktno u buru nemira.. Ponovo sam krenula da se vratim u stara vremena..Vracam se u proslost, a to ne zelim..Ne treba mi to sada kada je sunce konacno izaslo,i kada treba da uzivam ja ne mogu da krenem dalje..Iako sam mislila da je kraj toga,da je kraj necega sto izgleda nikada nece prestati..Da je kraj jos jedne nocne more,ali ne ..Nije..Ponovo je pocelo..Iako sam se sebi i Bogu zaklela da necu plakati..Nazalost prekrsila sam obecanje,ali drugo obecanje nisam prekrsila..Nisam se otvorila nikome..Nisam nikome rekla sta me muci..Sta me boli..Sta mi nedostaje..Ne zelim nikoga da zamaram svojim glupostima,jer moje gluposti niko nece razumjeti..I ne zelim da me iko razumije,jer znam da to nece niko moci,jer ne zna kako je biti ja Ne zna kako je biti ono sto sam ja..Plakala sam..Plakala sam kao kuce koje ne zna ni gdje mu je dom,porodica..Plakala sam kao dijete koje se izgubi u nekom shooping centru, nisam mogla stati..Nisam mogla narediti mozgu,svojim ocima i ostalim organima da stanu proizvoditi suze...Nisam mogla,vec sam jednostavno se odcepila onako kako smo samo ja i moj jastuk poznavali.Moja tri andjela su jedine osobe koje u mom zivotu vrijede,a sve ostalo je otislo u dim jedne obicne cigarete.  

NEBIH JA BILA JA

Tako bih volela da sam nežna, krhka, da izazivam saosećanje svojim laganim hodom i tužnim očima...da ostavljam za sobom miris tek ubranog cveća i da pocrvenim pod tvojim pogledima...Tako bih volela da sam negovana i svilenkasto nežna, da sam savršenog tena i linija tela, da mi je hod mekan kao oblak i da njišem kukovima tek toliko da zemlja ne prestane da se okreće...Tako bih volela da su mi ruke savršeno oblikovane ...da su mi usne pune i sočne i da osmehom te očaram kao veštica skrivena u telu anđela...možda bi onda ispunio sebi želju i rekao mi - Volim te...A onda pomislim..ma, da...to ne bih bila ja...ne bi voleo mene ovakvu kakva jesam, ovu mene koja te drži pokraj sebe u mislima dugi niz godina...Ovu mene koja opsuje kad se najmanje nadaš i iznervira brže od zvuka...Ovu mene koja flertuje sa svima, a ne daje se nikome...Ovu mene koja slatko laže, a ipak samo istinu zbori kada te pogleda očiima srne...Ne bih ja, bila ja, bezobraznica dugog jezika koja rečima privlači ili odbija, mazi ili kažnjava, hvali ili vređa, priča o davnim i dalekim ljubavima, o nesagledivim srećama ili razornim tugama...Ova ja koja celog života beži od proseka, otima se šablonima i šemama, batrga se ustaljenim normama i lažnim moralima...Ova ja o kojoj svi sve znaju, a opet ne zna niko ništa...ne bih bila ova ja, na koju misliš mesecima...zbog koje ne spavaš noćima ili upadaš u zamku vešto ispletenu snovima...Ne bih bila ja, jednostavna i komplikovana, nedokazana i užasno istrajna u ljubavi koju osećam

BUNTOVNIK S RAZLOGOM

Otkad znam za sebe, ja sam buntovnik...sa razlogom, uglavnom...

Moj život je pun grešaka i promašaja, ali ne kajem se niti malo. Ni jednu sekundu ne žalim, ni jedan izbor ne žalim. Moj je život moj život. Ja sam ta koja je izabirana, ja sam ta koja ga živi.Nikad nisam i nikad neću, živjeti život kako drugi žele i kako drugi zamišljaju da treba. Propisi su promašeni što se mene tiče.Na kraju krajeva, ne mogu nikog da krivim zbog mojih postupaka, sem sebe.Ko je taj da meni kaže kako ja treba da živim svoj život? Ko može meni da kaže da sam nešto pogrešila?Ja znam da su sve to moje želje bile i nikad neću žaliti zbog toga što sam živjela život kako ga drugi žele. U toj situaciji živiš život na način serije, puštaš druge da ti pišu scenario a ti ga samo izvodiš. Staviš svoje želje na pauzu i nadaš se da ćeš jednog dana ispuniti to što imaš zamišljeno, samo da zadovoljiš okolinu.Možda čak i pomisliš da si zadovoljan tim životom koji je ‘kako bi trebalo’. Tu nema radosti, nema želje, nema ispunjenja i nema sreće.Otkrij svoje želje i okreni se i pokazi svetu srednji prst! ovako .!.Možda pogrešiš, napraviš najgori izbor u svom životu a možda i to bude i oslobađajući izbor, možda se osvestiš i vidiš kako život ipak vredi živeti i da može nešto da ti se desi što te može istinski obradovati i činiti srećnom.Nikad se nemoj kajati. Ako ispadne dobro, to je fantastično. Ako ispadne loše, to je iskustvo.Nemoj nikad da se zadovoljiš sa nečim u šta nisi siguran da hoćeš samo zato što ono što ti hoćeš ti se čini nedostižnim ili zbog toga što ti ‘svet’ govori da ti je to najbolje. Jer, zaboga, svi znaju šta je najbolje za druge a za sebe već treba dubinski da se razmisli.Živi, smej se, plači, spavaj mirno, provedi besane noći, ali to sve zbog sebe a ne zbog drugih.Pravi svoje izbore, svoje greške…A svietu i svima onima koji znaju, šta tebi treba bolje od tebe pokaži

NISAM ONO STO SE OCEKUJE

Ponekad mi se čini da nisam rođena ovde....da sam stigla sa neke druge planete...moja razmišljanja, moj način života, ja...nisam ono što se očekuje da budem...prezirem laž, sve što je lažno...lažne osmehe, lažni moral, lažne živote...dvostruka merila......stvari nazivam pravim imenima....i ljude....nikada se nisam uklopila u ono što je uobičajeno.....

           Iz knjige "Jedan od onih života"

Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...

Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...

I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...

I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose...

I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...

"Zauvek?", pitala je uplašeno...

O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...

Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?

Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?

I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...

I zaplakaćeš, istog časa...

I najzad shvatiti kako sam te voleo...

Đorđe Balašević                                GLEDANO TUDJIM OCIMA  -  NAJLEPSI CITATI                                                                                    

SAMO JA ZNAM KO SAM

Suviše emotivna... U pogrešno vreme rođena... Suviše ranjiva... U odelo jačine obučena... Pomalo blesava... Na razne ludosti spremna... Pomalo nesigurna... Iza osmeha skrivena... Samo ja znam ko sam...