NAKON SVEGA

Naposletku i nakon svega ,pisuci neke nove redove istovremeno secam se nekih davnih redova,nekih dalekih slika i mastanja.Proslo je trideset godina od onda ,ali je vreme upisalo svoj neizbrisivi trag.U jednom momentu smo se nasli pred hrpom neartikulisanih osecanja.Da nije ovih susreta generacija ,jer smo daleko jedni od drugih ne bi mogli ta osecanja podeliti,uporediti i zajedno ih nedati zaboravu.Jer zaboraviti ih,bilo bi isto kao da tu etapu nismo ni presli.A na posletku...To bi znacilo da smo sve nas stavili u stranu, da smo zaboravili nasa ludovanja u mladosti,prvih tezih poraza,prvih jacih pobeda,prvih ljubavi...To znaci da u zivotu kasnije se ne bi mogli osvrnuti iza sebe, jer tada ne bi videli nista. I sada ja tu kao nesto pisem,kao imam nesto pametno da kazem.Zao mi je,nemam nista pametno da vam kazem,nikad i nisam.Ali pokusavam i zelim da probudim vasa osecanja sad kada su nam najpotrebnija, sada kada nismo zajedno.Pokusavam da Vam malo pomognem da se setite.Pa probajte sada,setite se prvog,drugog,treceg i tako redom.Naposletku secanje je to sto nam jedino ostaje,samo je ono jedino sto ce nam se jednog dana jedino vratiti.