Prisecala sam tako, svojih decijih nestasluka,prvih skolskih dana, svojih drugara,prvog zaljubljivanja i onoga svega sto je nakon toga usledelo.Izmedju ostalog, razmisljala sam i o svojim strahovima kroz dosadasnji period zivota,i uhvatih sebe da se sad navise plasim onoga sto sledi tj.onoga sto nose godine koje dolaze.Pomalo se zabrinuh za sebe. Pomalo sam se zabrinula za sebe danas. Uhvatila sam svoje misli kako se gomilaju negde u potsvesti i spremaju se da dignu paniku: Promene, promene, promene! . . . Počela sam da se bojim promena. Ne znam da li to dolazi sa godinama. Možda, što sam starija, sve više počinjem da sagledavam i posledice svojih postupaka, pre nego što ih uopšte počnem izvršavati. Pre to nisam radila. Pre je bilo da još ni ne izgovorim HOP a već sam skočila! A sad počinjem da se menjam. . .
Nikad nisam volela matematiku sad je volim još manje! Pa, zar njena teorija da mi upravlja emocijama?! Grozno. A što je najgore, uopšte ne znam ni motiv ni povod tom strahu. Svi ostali moji strahovi su objašnjivi. Na primer, bojim se struje. Razlog: pa, jednom me je malko otresla. Bojim se pauka. Razlog: jednom me je ujeo neki otrovni…
A što sam počela da se bojim da menjam stvari i njihov poredak u svom životu. . . E, to stvarno ne znam. A upravo od tog neznanja me hvata još veći strah.
Nikad nisam volela matematiku sad je volim još manje! Pa, zar njena teorija da mi upravlja emocijama?! Grozno. A što je najgore, uopšte ne znam ni motiv ni povod tom strahu. Svi ostali moji strahovi su objašnjivi. Na primer, bojim se struje. Razlog: pa, jednom me je malko otresla. Bojim se pauka. Razlog: jednom me je ujeo neki otrovni…
Нема коментара:
Постави коментар