NAKON SVEGA

Naposletku i nakon svega ,pisuci neke nove redove istovremeno secam se nekih davnih redova,nekih dalekih slika i mastanja.Proslo je trideset godina od onda ,ali je vreme upisalo svoj neizbrisivi trag.U jednom momentu smo se nasli pred hrpom neartikulisanih osecanja.Da nije ovih susreta generacija ,jer smo daleko jedni od drugih ne bi mogli ta osecanja podeliti,uporediti i zajedno ih nedati zaboravu.Jer zaboraviti ih,bilo bi isto kao da tu etapu nismo ni presli.A na posletku...To bi znacilo da smo sve nas stavili u stranu, da smo zaboravili nasa ludovanja u mladosti,prvih tezih poraza,prvih jacih pobeda,prvih ljubavi...To znaci da u zivotu kasnije se ne bi mogli osvrnuti iza sebe, jer tada ne bi videli nista. I sada ja tu kao nesto pisem,kao imam nesto pametno da kazem.Zao mi je,nemam nista pametno da vam kazem,nikad i nisam.Ali pokusavam i zelim da probudim vasa osecanja sad kada su nam najpotrebnija, sada kada nismo zajedno.Pokusavam da Vam malo pomognem da se setite.Pa probajte sada,setite se prvog,drugog,treceg i tako redom.Naposletku secanje je to sto nam jedino ostaje,samo je ono jedino sto ce nam se jednog dana jedino vratiti.

MOJE ILUZIJE-CITAT*** B.MILJKOVIC

"Ja te samo želim, ali ničemu se ne nadam da ne bih patio, jer "svi se ljudi razočaravaju u svojim nadama, varaju u svojim očekivanjima". Ja se ne nadam pa se zato neću ni prevariti, neću gorčinom govoriti : živeh u zabludi.
I želja je iluzija, ali želja bez nade, ovakva kakva je u meni, to je iluzija bliže stvarnosti no iluziji; iluzija koja pomaže čoveku da se u stvarnosti održi, a ne da se od nje ogradi.
Moje iluzije su jače, postojanije, no sama stvarnost.
Zašto ne učinis da ili prestanem da sanjam ili da mi san postane življi? Učini, ja Te molim..."

(B.Miljković)

BICU TU

Kad se osetis podeljen izmedju jave i sna 
i kad te ruka bola povuce do samog dna... 
Zaviri kroz prozor srca, tamo cu biti ja 
Moj osmeh sacuvan negde u kutku tvog secanja... 

Kada ti poslednja neznost odluta s dlanova... 
Kad shvatis neizvesnost svih svojih planova, 
poslusaj muziku jutra al' ne misli puno na nas, 
poslusaj jecaje vetra... na tren ces cuti moj glas. 

Kada ti slane kapi kise skliznu niz obraze... 
Kad samom sebi priznas sve svoje poraze... 
Kad te samoca slomi i tuga ti u dusu kroci, 
pogledaj u ogledalo sudbine i videces moje oci. 

Kad shvatis da je za sve daljine sveta potreban jedan korak... 
Kad ti se zivot bez mene ucini bezvredan i gorak.. 
Skloni paucinu zaborava sa naseg neba u snu, 
zatvori oci, zaustavi vreme.. videces, bicu tu.                                                                                                                 NEPOZNATI AUTOR

SVI PUTEVI VODE DO ISTOG CILJA

Zasto nismo mogli znati daleko ranije sto ce biti danas, da krenemo drugim putem..pitamo li se svi ponekad u onim casovima nijemog susretanja sa samim sobom kad sebi  dugujemo objasnjenja, opravdanja i more besmislenih razloga.
Svi putevi ma sto mi mislili i govorili o tome,  vode na iste ciljeve. 
Sta li je u nama prevagnulo da krenemo putem kojim smo krenuli i zivimo zivot kakav smo odabrali.
Bila je dovoljna samo jedna malena vizija, najmanji prozor u sadasnjost i ja bih sve dugacije, i svi bi sve drugacije.. da, sve bi covjek drugacije i bilo bi sve isto. Zeleli bi opet neki drugi put, neki drugi posao i drugi zivot.
Ponekad razmisljam da nikad nije kasno odluciti se i uraditi ono sto mislimo da je bolje od onoga sto sada jeste,samo.. 
covjek koji je stigao na jedan ma kakav cilj vec je umoran za novi pocetak za kojeg tko zna gdje vodi, a vodi mozda cak i na mjesto gdje bi smo sjeli i pozeljeli zivot kojeg upravo sad imamo i zivimo. 
Zelje? Nekad je nas uspeh u tome da se nisu ostvarile sve zelje koje smo imali.

PODSECANJA

Svako od nas, je sanjao decije snove.Setite se onog čuvenog pitanja:

-Šta želiš da budeš kad porasteš?

I tada bi započela igra od sitnih kamenčića,vlati trave, nejakih stabljičica cveća,pa do ušuškanih ćoškova ormara…

Uz nespretno oponašanje odraslih,sačuvani su dečiji snovi.

Uvek je bila prisutna ona mala pretnja,neozbiljno prihvaćena:

-Videćete kad porastem,pokazaću VAM SVIMA!

Neko se tada nasmejao,prećutao…Ubrzo neosetno nestaše . Sad su prisutne reči:

-U moje vreme bilo je to ovako…

Zaboravilo se,a zna se povratka nema.Može se malčice uživati u podsećanjima.

STRAH OD ONOG SUTRA

Prisecala sam tako, svojih decijih nestasluka,prvih skolskih dana, svojih drugara,prvog zaljubljivanja i onoga svega sto je nakon toga usledelo.Izmedju ostalog, razmisljala sam i o svojim strahovima kroz dosadasnji period zivota,i uhvatih sebe da se sad navise plasim onoga sto sledi tj.onoga sto nose godine koje dolaze.Pomalo se zabrinuh za sebe.                                                                                                           Pomalo sam se zabrinula za sebe danas. Uhvatila sam svoje misli kako se gomilaju negde u potsvesti i spremaju se da dignu paniku: Promene, promene, promene! . . . Počela sam da se bojim promena. Ne znam da li to dolazi sa godinama. Možda, što sam starija, sve više počinjem da sagledavam i posledice svojih postupaka, pre nego što ih uopšte počnem izvršavati. Pre to nisam radila. Pre je bilo da još ni ne izgovorim HOP a već sam skočila! A sad počinjem da se menjam. . .



Nikad nisam volela matematiku sad je volim još manje! Pa, zar njena teorija da mi upravlja emocijama?! Grozno. A što je najgore, uopšte ne znam ni motiv ni povod tom strahu. Svi ostali moji strahovi su objašnjivi. Na primer, bojim se struje. Razlog: pa, jednom me je malko otresla. Bojim se pauka. Razlog: jednom me je ujeo neki otrovni…

A što sam počela da se bojim da menjam stvari i njihov poredak u svom životu. . . E, to stvarno ne znam. A upravo od tog neznanja me hvata još veći strah.